Istorija naive

Čini se, da je sve počelo iz dokolice. Naime, u dugim zimskim noćima, kad u polju nema posla, tridesetih godina XX. veka počeli su da slikaju Martin Paluška i Jan Sokol. Neuko i naivno, skromno i stidljivo 1939. godine otkrivaju jedan drugom ljubav prema slikarstvu. Tri godine kasnije njima se pridružuje i treći član Mihal Bireš. U prvim posleratnim godinama, tačnije 1947. godine upoznaju još jednog zaljubljenika četkice i palete Vladimira Boboša, koji ih uči slikarskom zanatu, kako se preparira platno, mešaju boje... Okupljeni oko zajedničkog predmeta interesovanja, slikarstva, zbližavaju se, sastaju, rade, da bi početkom 1951. godine sa Bobošem na čelu osnovali pri Kulturno-prosvetnom društvu „Pokrok“ (Napredak) likovnu sekciju. S jeseni iste godine u sekciju ulaze, sada već doajeni naive Martin Jonaš i Jan Knjazovic.

U to vreme oni su kopirali poznate slikare, preslikavali razglednice, težili što vernijem prikazu originala, čime su prikazivali samo svoj prirodan talenat i tehničko umeće. Nisu osećali potrebu za individualim izrazom. Najviše ih je privlačila egzotika. Na platnima je bilo onoga što se u njihovom okruženju ne nalazi: venecijanskih gondola, romantičnih zamkova, afričkih zveri... Broj slikara u sekciji se povećavao, a najveći potsticaj za njihov rad bilo je organizovanje proslave povodom obeležavanja 150. godišnjice od dolaska Slovaka u Kovačicu. Te davne 1952. godine u oktobru, tadašnji slikari, po prvi put izlažu zajedno. U domu kulture otvaraju se dve izložbe: ženskih ručnih radova i kovačičkih slikara amatera. Na izložbi su bili izloženi radovi, 12 slikara i dva stolara, intarzista. Iako tada na izložbi nije bilo naivnih kompozicija, ta godina smatra se godinom rođenja slikarske izlagačke delatnosti kovačičkih slikara. Naime, od tada, pa sve do danas, slikari, članovi Galerije naivne umetnosti, svakog oktobra, izlažu svoja dela, nastala u protekloj godini, i svoj likovni salon nazivaju „Kovačički oktobar“.

Prva izložba prihvaćena je sa oduševljenjem. Ubrzo se pročulo o izložbi darovitih slikara i tako početkom 1953. godine u Kovačicu dolazi akademski slikar iz Pančeva, koji osuđuje njihovo kopiranje, preslikavanje i neoriginalnost. Uči ih i savetuje da slikaju ono što vide, ono što osećaju i da se klone posrednika. Slikari, koji su mu poverovali, osetili su da je pred njima prekretnica i tada dolazi do raskola u njihovoj sekciji. Na jednoj strani grupisaće se slikari, koji su se opredelili za samostalni stvaralački rad, a na drugoj strani ostaće kopisti, čiji će slikarski vek biti kratak. U toj prelomnoj godini na „Kovačičkom oktobru“, pojavljuju se prvi samostalni originalni radovi Martina Jonaša „Žetva u Banatu“ i Jana Sokola „Kićenje neveste“. Zapravo ova godina smatra se godinom nastanka naive u Kovačici, kada je prvi put prenet na platno, domaći motiv naslikan iskreno, svežim i živim bojama prenetim iz prirode i narodne nošnje.

Treća izloža, otvorena narednog oktobra, donosi još više originalnih platna, ali i novih slikara. Tada počinju da stvaraju Jan Strakušek, Jan Venjarski, Pavel Hrk, u to vreme još mlada učenica Alžbeta Čižikova i drugi. O seljacima, slikarima, sve češće se govori i to postaje pravi povod za organizovanje stalne postavke. Naime, 15. maja 1955. godine pri domu kulture, otvara se seoska Galerija naivne umetnosti. U galerijskom prostoru, tokom godina, nizaće se tradicionalni oktobarski saloni, dolaziće, posustajati i smenjivati se slikari, Galerija će svake godine obogaćivati svoj fond. Sada, nakon svog višedecenijskog postojanja, u fondu Galerije nalaze se dela 46 autora, koji su svojom istrajnošću, ali pre svega snagom svog talenta proslavili Kovačicu, na svim meridijanima. Pored slikara čija dela krase zidove Galerije naivne umetnosti, da bi sačuvali od zaborava spomenimo i one, koji su svega nekoliko puta izlagali na „Kovačičkom oktobru“, kojih tvorevina nema u fondu, ali što ipak ne umenjuje njihovu zaslugu za postojanje naive, a to su: Vilma Đurić,  Pavel Suhanek, Fedor Martinović, Jan Marko, Zuzana Zloh, Zuzana Žolnaj, Ludmila Halupka, Adam Toman, Karol Hrćan, Adam Marček, Ondrej Kralik, Ana Bartoš, Paulina Korenj, Marija Petraš, Pavel Mravik, Pavel Mikuš, Juraj Bovdiš, Juraj Nemček, Martin Liska, Jan Čižik, Martin Toman, Pavel Žolnaj, Jan Lenhart, Jan Hajko, Marija Janjiš, Ana Husarik i Martin Đuriš.

Šezdedesete godine XX. veka donose dve značajnije novine. Tada, naivom veoma ozbiljno počinju da se bave i žene. Izlažu na izložbama i bivaju primljene u članstvo Galerije: najpoznatija slikarka svetskih razmera Zuzana Halupova, Katarina Kožikova, Eva Husarikova, aktivnije Alžbeta Čižikova, prvi put svoja platna radi mlada Ana Knjazovic, Ana Lenhart, kao i novi slikari Jan Garaj, Pavel Lacko, Ondrej Venjarski. O slikarima naivcima se sve više priča, njihovo stvaralaštvo dolaze da vide i ljubitelji slikarstva iz susednog sela Padine. Potstaknuti naivcima iz Kovačice, počinju da slikaju, a  početkom šezdesetih godina zajedno i da izlažu na oktobarskim izložbama Jan Bačur, Jan Husarik i Mihal Povolni. Sada izložbe više nisu strogo lokalnog karaktera, na njima se sa svojim platnima predstavljaju i padinski naivni stvaraoci, što predstavlja drugu novinu u izlagačkoj delatnosti Galerije.

Upravo te kasne šezdesete, ali i  sedamdesete godine XX. veka predstvljaju „zlatno doba naive“, kada ova umetnost doživljava punu ekspanziju i kulminaciju u svojoj istoriji. Sedamdesetih godina zvanično bivaju primljeni u članstvo Galerije, već pomenuti slikari iz Padine Jan Husarik i Mihal Povolni, kao i Ondrej Pilh, slikar iz Pančeva.

Popularnost ovih slikara kao da je dala podstrek i dodatni motiv za stvaranjem, novim zaljubljenicima četkice i palete, a članstvo u Galeriji, postaje prestiž. Osamdesetih godina XX. veka u Galeriju kao već dokazani slikari bivaju primljeni: Katarina Karlečik, Jan Bačur, Pavel Cicka, Jan Glozik, Pavel Hajko, Marci Markov i Ferenc Pataki, koji opet unosi novu novinu u članstvu. Naime do tada svi članovi Galerije bili su isključivo Slovaci, a dolaskom Patakija, slikara iz Zrenjanina, po nacionalnoj pripadnosti Mađara, menja se nacionalna struktura slikara.

Vremenom, kako se članstvo povećava, raste i fond slika u Galeriji, i izlagački prostor biva skučen. Zidovi doma kulture postaju prilično mali. Tako nastaje potreba pronaći adekvatan objekat za izlaganje, sada već priznatih i renomiranih slikara. Na samom kraju osamdesetih godina, tačnije 1989. godine Galerija dobija svoje novo ruho. Povodom održavanja Samita nesvrstanih u Jugoslaviji, rekonstruisana je, adaptirana i galerijski opremljena, velika paorska kuća u novi izložbeni prostor.

U zadnjoj deceniji XX. veka, devedestih godina, članovi Galerije postaju: Jozef Havijar, Jan Hriješik, Juraj Lavroš, Pavel Ljavroš, Eva Svetlikova, Desa Petrov Morar, Rozalija Markov, Štefan Varga i Marija Vargova.

Prva decenija novog milenijuma donosi nove slikare. Zvanično članovi Galerije postaju Ana Knjazovic i Ana Lenhart (koje su izlagale ranijih godina), nadalje Nada Korenj, Drago Terzić i Jan Žolnaj. Ovaj preiod je od posebnog značaja za Galeriju. 15. decembra 2008. godine galerijska delatnost odvaja se od Doma kulture u Kovačici i postaje ustanova kulture, Galerija naivne umetnosti.

U novoj ustanovi, u drugoj deceniji XXI veka, oprema se još jedan galerijski prostor, Galerija biva proglašena za instituciju od posebnog nacionalnog značaja za Slovake, od strane Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine, koji postaje i njen suosnivač, a ujedno svoju imovinu, Spomen dom Martina Jonaša, sa stotine eksponata, daje ustanovi na raspolaganje. U ovom periodu novi slikari Galerije postaju: Marija Hlavati, Ana Kotvaš, Pavel Povolni Juhas, Martin Pap i Marina Petrik.

Prošlo je šezdesetpet godina od te davne 1952. godine, kada su slikari iz Kovačice prvi put prikazali javnosti svoja dela ili pak kada su nastale prve naivne slike. Od nekadašnje sekcije i skromnog izložbenog prostora, slikari su sada zvanično članovi prave, priznate i proslavljene institucije Galerije naivne umetnosti. Nekada samo kovačičkim slikarima, pridružili su se slikari iz Padine, Pančeva, Zrenjanina, Aradaca i Opova. Pored slikara, koji se u početku bili, strogo nacionalno hermetizovani, pripadnici samo slovačke enklave, sada su članovi pripadnici, mađarske, srpske i crnogorske nacionalne manjine. Biti član Galerije, ili samo izlagati u njoj predstavlja u ovim vremenima pravu privilegiju. Ona je izgradila svoje ime, postala renomirana ustanova. Postala je to zahvaljujući svom entuzijazmu, ali pre svega zahvaljujući slikarima, okuplenjim oko zajedničke ideje, da stvaraju i prezentuju svoje slikarstvo. U suštini, slikari su sa ustanovom povezani uzročno – posledičnim vezama. Bez slikara, Galerija ne bi ni postajala, ali zajedničkim nastupima i izložbama, objedinjenim idejama i jasno definisanim ciljevima, koje je omogućila Galerija, odgovorno možemo reći ne bi bilo ni uspeha. Put slikara do priznanja kao umetnika i stvaraoca, bio bi mnogo trnovitiji i u svakom slučaju sporiji. Poput naive koja ima svoju evoluciju i trasformaciju i Galerija je postala živi organizam, koji se menja, raste i nadograđuje.

Podele

Naivnu umetnost teoretičarima i istoričarima umetnosti nije lako, a pogotovu jednostavno analizirati. Naprosto ne postoji  izgrađen kriterijum ili formula, po kojoj bi se neko slikarstvo podvelo odmah u naivu. Rasprave šta je zapravo naivna umetnost, traktati, polemike oduvek su postojali. U nečemu se istoričari i teoretičari umetnosti ipak slažu, da se ne može svako delo, koje je nasatalo od ruke akademski neobrazovanog umetnika, odmah podvesti pod naivnu umetnost. Međutim, sa druge strane ne može se povući ni jasna linija između neakademskog, amaterskog slikarstva i naivne umetnosti. Nije svaki prikaz tradicije, folklora i naracija apriori naiva. Smatra se, da se prava naiva prepoznaje po stanju duha, po čistoti duše stvaraoca, odrazu umetnikovih osećanja. Sa njihovih kompozicija čita se njihova senzitivnost, iskonska želja i potreba za nastankom likovnog dela i materijalizovanje njihovih ideja u slikarsku tvorevinu. Ideja, želja, čistota, osećajnost, energija,  jesu vodilje likovnog stvaraoca, oni vode umetnikovu ruku. Tehničko umeće i slikarski dar se podrazumevaju.

Ako naivu definišemo na ovaj način, ponovo ćemo dobiti jednu šaroliku lepezu umetničkih dela. Svaki od slikara je jedinstven i osoben, kako po načinu svog likovnog izražavanja, tako po tematici, motivu i idejama koje prenosi na svoja platna. Stoga, umetnost slikara Galerije naivne umetnosti, možemo posmatrati preko niz aspekata: sa istorijske tačke, po vrememskom redosledu nastanaka naivne umetnosti u Kovačici, po tematici i motivima koje nalazimo na njihovim platnima, po izboru lajt motiva, nadalje slikarskim tehnikama, izboru likovnih elemenata koji dominarijaju na kompozicionim shemama, na kraju i  uopšteno po slikarskoj filozofiji koja je prisutna na njihovim kompozicijama.

Vremenska različitost

Istorijski gledano, celokupno stvaralaštvo umetnika članova Galerije možemo podeliti na tri celine, po vremenskom periodu nastanka i rada pojedinih umetnika.

Prvi period pripada rodonačelnicima naivne umetnosti u Kovačici, kao što su Paluška, Sokol, Bireš, Jonaš, Knjazovic, Jan Venjarski, Strakušek, Hrk i drugi. Bojama preuzetim iz prirode i narodne nošnje, oni na platna prenose svoju sadašnjost, prikazuju način življenja u svojoj sredini, život seljaka u kući, štali, polju, dvorištu... Slikaju upravo ono što im je savetovano, svoje okruženje, ono što vide, šta rade. Oni stvarnost posmatraju svojim očima, slikaju svoju priču putem četkice i palete. U slikarskom smislu, poput svih početnika, još uvek se uče slikarskom zanatu, još uvek tragaju za vlastitim likovnim izrazom, sa kojim bi bili prepoznatljivi.

Period ekspanzije i procvata naive, šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka, predstavlja drugi značajan period u istorijskom kontekstu naivne umetnosti kovačičkih slikara. Slikari, nekada početnici, već su izgradili i jasno definisali svoje stilove. Jonaš počinje da slika seljaka sa hipertrofiranim ekstremitetima, Knjazovic je pronašao svoju stilizovanu formu u prikazu ljudi, životinja, drveća i kuća, Bireša, Boboša i Hrka zaokupira portret  i figura kao motiv, Jan Venjarski na svojim platnima kao lajt motiv slika konje, Paluška i Sokol tradiciju i svakodnevicu prikazuju sa velikom preciznošću i smislom za detalj.

Ovaj period je okarakterisan kao period procvata naive, ali pored toga, dobija na značaju i time što u to vreme u Galeriji izlažu i žene, kao što su: Čižikova, Halupova, Husarikova, Karlečikova, Kožikova, Lenhartova. Nadalje, posmatrajući slike svog brata Jana, počinje da slika Ondrej Venjarski, njima se pridružuje Garaj, a čuvši za slikare i galeriju tada dolazi u Kovačicu i počinje sa njima da izlaže Ondrej Pilh, kao i slikari iz susedne Padine Husarik, Mihal Povolni i Bačur.

Slikarska ikonografija potpuno je ista kao kod slikara prvog perioda. Slikaju tradiciju, običaje i folklor svog slovačkog naciona, glorifikuju ruralnu sredinu u kojoj žive i verno prenose na platno sve segmente života svojih suseljana.

Na njihovim slikama vlada potpuna naracija, svaka slika ima svoju priču, koja je ispričana posebnom slikarskom formulom osobenom za svakog pojedinca. Umetnici sada mnogo lakše i brže grade svoje stilove, pronalaze teme, motive i načine slikarskog izražavanja, po kojima će biti prepoznatljivi. Nerođeno dete Zuzane Halupove postaje lajt motiv na njenim platnima, Ondrej Venjarski za razliku od bratovljevih konja, na slikama prikazuje volove, Garaj naprosto pleni svojim jednostavnim prikazima scena iz života, putem ravnih površina, Pilh svoj slikarski imidž gradi na izboru tema, slikajući pecaroše.

Slikari iz Padine, iako prikazuju istu tematiku, vidno se razlikuju u predmetu interesovanja, pronalaze i slikaju ono šta je karakteristično za njihovu sredinu. Naime, slikarstvo Jana Bačura vezuje se za prikaze nakadašnje Padine, on postaje pravi hroničar padinskih ulica, dolina i seoskih bunara. Husarik svoje stvaralaštvo vezuje za temu žeđi i borbom seljaka za vodu, koje u Padini u to vreme nema. On kao i Povolni, čije se slikarstvo vezuje za pejzaž, znatno se udaljavaju od prikaza folklornih elemenata na slici.

Razlike između kovačičkih i padinskih slikara postoje i u pikturalnom smislu. Živost, čulnost i jaki tonaliteti prisutni su na kompozicijama slikara iz Kovačice, dok je kod padinskih slikara rafiniraniji kolorit, boja poprima molski zvuk i vladaju lirski tonaliteti.

Poslednji treći period u istoriji slikarstva, slikara kovačičke Galerije, sigurno je vremenski najduži i po broju slikara najbrojniji. Krasi ga različitost sadržaja, izbor tema i motiva, raznovrsnost predmeta interesovanja i promena stilova. Evolucija naive i transformacija, je više nego očigledna, što je i prirodno. Do tog perioda, većina slikara, imali su završene  samo osnovne škole, tek poneko je imao stečeno srednje obrazovanje. Sada, pripadnici novije generacije, skoro svi imaju završene srednje škole, pa i akademske titule. Stoga, sasvim je razumljivo da sa većim stečenim obrazovanjem, a da ne govorimo o većim tehničkim dostignućima, koji su dostupni svakom pojedinom umetniku, otvaraju se novi vidici, slikaju se  nove teme, razumljivo je da i pojimanje samog slikarstva biva drugačije.

Ovaj period, kao i članove Galerije, koji su to postali u ovom, trećem periodu, možemo podeliti na nekoliko celina.

Jednu celinu čine slikari, koji su ostali verni tradiciji, odnosno prikazu običaja i ruralne sredine, koju obavijaju velom folklora svog naciona. Razliku od slikara, koji su se bavili istom tematikom iz proteklih perioda jeste jedino u tome, što su prethodnici zaista živeli u vremenskom periodu koji su slikali, ili pak prikazivali reminiscencije na svoje detinjstvo, dok slikari koji pripadaju ovom periodu, a bave se temom tradicije, tek poneki je isto doživeo u svom detinjstvu. Naime, oni slikaju na osnovu priča i predanja svojih roditelja i baka, trudeći se putem slika da zaborav nikad ne savlada ta davna vremena. Toj plejadi slikara pripadaju Zuzana Vereski, Hriješik, Nada Korenj, Desa Morar Petrov, Pavel Povolni Juhas, Eva Svetlikova, Štefan Varga, Žolnaj i Marina Petrikova. 

Drugu grupu slikara, čije se umetničko stvaralaštvo još uvek vezuje za prikaze seljaka, ruralnu  sredinu, ali više nije podređeno folkloru, čine Cicka, Glozik, Hajko, Rozalija Markov, Havjar, Marija Vargova, Marci Markov i Juraj Lavroš. Sasvim posebnu celinu čine slikari, čija su platna obojena posebnom slikarskom filozofijom, potpuno različitom po svom pristupu likovnom delu, od slikara ovog poslednjeg perioda. To su Ana Knjazovic, Pataki, Pap, Pavel Ljavroš i Marija Hlavati.

Teme i motivi

U suštini, većina od pomenutih slikara, koji su stvarali ili pak još uvek stvaraju, u svom slikarskom trajanju prošli su kroz nekoliko faza. Njihovo slikarstvo je evoluiralo, menjao se način njihovog slikanja, objekat interesovanja, sadržaji, čak i paleta.

Ako slikarstvo članova kovačičke Galerije posmatramo sa aspekta motiva i tema koji su prisutni u likovnoj artikulaciji stvaralaca, na prvom mestu nameće se žanr motiv. Takoreći, ne postoji ni jedan slikar, koji bar u jednom periodu svog stvaranja nije se posvetio slikanju žanra, a velika većina slikara celo svoje stvaralaštvo podredila je upravu ovom motivu. On je primaran na slici, u uskoj sprezi i sintetizovan sa enterijerom, pejzažem ili vedutom, koji uvek imaju samo kulisnu funkciju. Najčešće se vezuje za prikaze života seljaka sa ovih prostora. Naslikani su kako rade na njivama, u seoskim dvorištima, vesele se na svadbama, idu u crkvu, plaču na sahrani, piju i kartaju u kafani, glasaju na izborima, voze zaprege, bicikle, odmaraju u sobama, jednom rečiju slikari su putem svojih kompozicija ovekovečili svaki pa i taj najmanji, najprostiji detalj iz života jednog čoveka. Žanrom, pričaju pripovetke iz svakodnevice i davnina. Bez obzira koju tematiku prikazuju, sa puno naracije ili pak samo zaustavljen momenat neke radnje, da li ima puno aktera na kompozicionoj shemi ili svega jednom ili dve figure, žanr motiv zauzima primarno mesto u likovnoj retorici slikara. Prikazujući žanr scene, većina slikara, čije se slikarstvo vezuje za prikaze tradicija, obojena su bojama slovačkog ili pak srpskog etnosa.

U tematskom smislu, pored pomenutih folklornih ili pak nacionalno obeleženih tema, nailazimo još na prikaze mitoloških tema u stvaralaštvu Jana Husarika, koji na samo njemu svojstven način, slika ciklus Troje, inspirisan Homerovom „Ilijadom“ i „Odisejom“.

Istorijskom tematikom bavi se Glozik, slikajuči dolazak Slovaka na ove prostore, prizore iz života Ćirila i Metoda i dr.

Prizore sa temom lova i života lovaca na platna prenose Strakušek, Hajko, Glozik, Cicka, Varga.

Pored ovih Cicka u tirkiznoplavoj i smaragdnoj boji, a Pilh i jarko crvenom tonalitetu, sa užarenim nebom, veoma vešto i dopadljivo prikazuju teme ribolova i pecaroše.

Pastoralne teme, idilični pejzaži, nestvarna  priroda i rajski predeli, predmet su slikarskog interesovanja Marije Hlavati i Pavela Ljavroša.

Nasuprot njima, platna nabijena jakim erotskim nabojem nalazimo kod Jonaša i Hajka, koji je ceo ciklus svojih likovnih kompozicija posvetio upravo ovoj tematici. Jonašev erotizam je promišljen u naznakama i putem prikaza predimenziniranog kukuruza više se ogleda u njegovoj simbolici. Hajkova erotika je prikazana mnogo otvorenije, slikovitije i  bez stidljivosti. Brežuljci i doline jasno odaju ženske atribute. 

Prikazi zime su još jedna tema koju često srećemo u slikarskoj retorici naivaca. Desa Morar Petrov na poseban način slika ovo godišnje doba, tačkama naglašavajući svaku pahulju. Uravo prikazi zime proslavili su dve slikarke, i ostavile trajni pečat u njihovom stvaralaštvu, Zuzanu Halupovu i Evu Husarikovu. Zuzana Halupova, zimu kao temu, naslikala je nekoliko stotine puta. Radost dece i mnoštvo aktera obučenih u koloritnu slovačku nošnju u prikazu zimske idile daju celoj kompoziciji posebnu draž. Stoga, ne čudi što je upravo zima postala zaštitna tema Halupove. Nasuprot njoj, Husarikova belinu zime, slika u čaroliji noći, stvarajući impresivne kompozicije.  

Postoji još jedna tema koja je veoma često zaukupljala ove dve slikarke, a to je biblijska tematika. Prizore iz Starog i Novog zaveta, obe slikarke, putem naive, u likovnoj formi prenose svoje viđenje religijskih tema. Isusa, Adama i Evu, Kaina i Avelja, Bogorodicu, kao i druge biblijske ličnosti oblače u nošnju slovačkog etnosa, i na taj način sjedinjuju jevrejsku i slovačku kulturu.   

Jedan od motiva koji kod većine slikara ima sekundaran karakter, kod Marcija Markova, Pavela Ljavroša i Ferenca Patakija zauzima primarno mesto. To je motiv pejzaža. Pejzažem kao samostalnim motivom oni naglašavaju svu lepotu nepatvorene prirode, slikajući široka polja i bezgranična prostrantva. Markov je na taj način ravnici i njenim  plodonosnim njivama ispevao pravu slikarsku odu.

Veduta je motiv koji se ogleda u prikazu ulica i arhitektonskih objekata. Poput pejzaža, arhitektura na slikama ima uvek scensku funkciju. Međutim, Jonaš, Varga i Lenhartova svoju stvaralačku ideju veoma vešto i znalački uspeli su da prenesu na platno, upravo motivom vedute. 

Posebno mesto u slikarskoj ikonografiji slikara članova Galerije naivne umetnosti, zauzima portret, kao slikarski motiv. Iako ne tako čest u delima naivnih slikara, ali je ipak vredan pomena. Osobeno, na samo njima svojstven način, potret kao motiv slikaju: Jonaš, Bačur, Hajko, Hrk, Bireš, Boboš, Čižikova, Strakušek i Pap. Vrednost portreta, u opštem poimanju portreta kao motiva, ogleda se pored verno prenesenih crta lica u tome, koliko je umetnik uspeo da dočara karakter i psihičko stanje portretisane ličnosti. Naivni umetnici nisu težili tome, da prenesu stanje duha posmatrane ličnosti. Oni slikaju svoje rođake, komšije, poznanike, pa i poznate ličnosti, trudeći se da što vernije prikažu portretisanu ličnost. Najviše u tome uspeva Vladimir Boboš, koji naprosto fotografski prenosi na platno osobu koji portretiše. Spomenimo i to, da su Jan Bačur i Martin Jonaš naslikali autoportrete.

Pored portreta, figura kao samostalan motiv prisutna je kod Vargove, Karlečikove, Jonaša, Boboša i Bireša. Karlečikova svoje figure obučene u slovačku narodnu nošnju smešta u neambijentalni prostor. Vižljaste, proporcionalne, ženske figure slika Vargova u svetovnoj odeći.  Birešova figura je prilično nesrazmerna. U ambijentalni prostor svog aktera na slici, veoma verno smešta Boboš.

Najpromišljenije u svojom likovnom govoru fuguru stvara Martin Jonaš. Ona je primarna, velika i dominantna. Njegov čovek obojen je posebnom slikarskom filozofijom. Slika ga ili pak crta, sa malom glavom i predimenzioniranim rukama i nogama, naglašavajući time težački rad seljaka. Ovakav prikaz modelovanja figure daje pečat njegovom celokupnom stvaralaštvu, po kojoj je prepoznatljiv i autentičan. Simbolika hipertrofiranih ekstremiteta, slikaru donosi slavu svetkih razmera.  

Animalistički motiv, takođe predstavlja retkost u naivnom stvaralaštvu. Pavel Cicka je u svom slikarskom radu ceo jedan ciklus posvetio upravo ovom motivu, slikajući konja. Njegovi konji oličenje su snage, moći i lepote.

Pavel Hajko tokom svog celokupnog slikarskog rada najviše se vezuje upravo za amimalistički motiv. Dugo je predmet njegovog slikarskog interesovanja bila večita borba između lisice i petla, da bi se do kraja iskristalizovao petao kao lajt motiv. Slika ga u svoj svojoj raznobojnoj lepoti, sa primesama ornamentike. Konje i petlove u pravom knjazovicovskom duhu i knjazovicovskom formulom, na platnima, kao životinjski motiv slika Ana Knjazovic.

Lajt motiv

Da bi slikar, kao vrstan umetnik, pored svih posebnosti koje čine njegov slikarski govor bio dovoljno prepoznatljiv, jedinstven i autentičan, pečat svom likovnom radu daje izborom lajt motiva. 

Bez sumnje najpoznatija slikarka, koju je iznedrila „kovačička škola“ naive Zuzana Halupova, kao svoj lajt motiv izabrala je dete, zbog čega su je nazvali „mama Zuzana“. Svoje nerođeno dete, odnosno decu sa majčinskom ljubavlju, ona slika od rođenja do odrastanja. Bojama ih oblači, četkicom ih miluje. Sa njima se igra, ide u školu, crkvu, šeta, raduje. Bez obzira koje je vere, kakvog porekla, koje je nacije ili pak kojoj rasi pripada, jednako slika i jednako voli svu decu sveta. Upravo to dete, koje je izabrala kao lajt motiv, Halupovoj je donelo svetsku slavu.

Flora, odnosno biljni svet, često se javlja u umetnosti naivaca, kao prepoznatljiv motiv. Na taj način prepoznajemo platna Zuzane Vereski, koja slika cveće, odnosno bulke i margarete, nadalje ikebane Drage Terzića, kao i stvaralaštvo Čižikove i Hlavatove, čiji je lajt motiv suncokret.

Drvo jabuke i čičak, daju pečat stvaralaštvu Eve Husarik, tikva opet Mihalu Povolnom, Martinu Papu, Marci Markovu, Štefanu Vargi, a predimenzionirane klipove kukuruza nalazimo u stvaralaštvu Martina Jonaša i Ane Knjazovic.

Od životinja, kao lajt motiv, najčešće srećemo konja u slikarstvu Jana Venjarskog, Cicke i Ane Knjazovic, volove na platnima Jozefa Havjara i  Ondreja Venjarskog, ćurana na slikama Ane Kotvašove, guske kod Juraja Lavroša, takođe guske ali i crnog mačora kod Zuzane Vereski, dok zaštitni znak stvaralaštva Pavela Hajka jeste petao.

Predmeti, kao značajni i preuveličani u odnosu na kompozicionu shemu, u obliku napuklih amfora ili krčaga, kao lajt motivi nalaze se na likovnim delima Jana Husarika i Martina Papa, kao metafora žeđi, i nedostatka vode u nekadašnjoj Padini.

Naime, celokupan likovni opus Jana Husarika, kao i slikarska filozofija umetnika, počiva upravo na prikazima potrage za vodom. U žanr scenama prikazuje padinske bunare, vodonoše, velike bačve za vodu. Amfore poput glavnih aktera na platnima smešta u ambijentalno nestvarne i nesvakidašnje prostore, koji slici daju impresivnu notu, a umetniku slavu velikih razmera.

Arhitektonski objekti veoma retko se javljaju u smislu lajt motiva na platnima naivaca. Prikaz seoske crkve prepoznatljive po svom tornju, u krajnjoj liniji mogao bi se podvesti pod takav motiv, ali to relativno često srećemo na slikama, kod mnogih umetnika. Međutim pravi arhitektonski lajt motiv, na platnima Mihala Povolnog jeste prikaz vetrenjače, po kojoj su njegova dela prepoznatljiva.

Tehnike

Od slikarskih tehnika, u umetničkom stvaranju slikara Galerije najviše je zastupljena tehnika ulja na platnu, kojom slikaju svi slikari. Svega nekoliko njih, u svojoj slikarskoj karijeri oprobali su se i svoja dela stvarali na staklu, ali pravi majstor svog zanata u slikanju ulja na staklu je Drago Terzić. Ova tehnika je najviše zastupljena u njegovoj umetničkoj ikonografiji. Olovkom ili  pak tušem crtaju Jonaš,  Bačur, Vereskova, Hajko, Čižikova, Cicka, Husarikova, Pavel Ljavroš, Husarik, Glozik, pastelom ponekad slikaju Marija Hlavati, Cicka, Glozik, Karlečikova, Čižikova. Sasvim posebnu tehniku kao način svog umetničkog izražavanja, intarziju, izabrala je Ana Lenhrat, radeći veoma prezicno i dopadljivo slike od furnira.  

Likovni elementi

Pored osnovne idelje, odabira teme i motiva, opredeljenja kojom tehnikom će stvarati, način komponovanja svog dela umetnik stvara putem izbora likovnih elemata. Izborom koji likovni elemenat će biti dominantan, a koji će imati samo sekundaran karakter, on takođe stvara svoju stilsku odrednicu, odnosno biva prepoznatljiv po svojoj autentičnosti.

Kod naivnih slikara, najzastupljenija je crta, ili pak linija kao likovni element. Ona gradi formu, dok boja u ovom slučaju ima karakter popunjavanja praznina.

Precizno i pedantno, tananom linijom svoje oblike slikaju braća Venjarski, Paluška, Bačur, Lavroš, Žolnaj i drugi. Linija u funkciji dekorativnog elementa nalazi se na platnima svih umetnika koji slikaju folklorne teme. Crtom vezu nošnje, ukrašavaju kostime, prave dekoracije na zidovima u prikazu enterijera. 

Pravi virtuozi u primeni linije kao likovnog elementa su Martin Jonaš i Martin Pap. Pristup liniji kod pomenutih umetnika  potpuno je suprotan. Kod Papa je prisutna konturna linija, naglašena mrkom ili crnom bojom, da bi istakla snažno modelovanu formu. Jonaš, crtu koristi u vidu veoma prečišćenih poteza, kojom se forma ponekad samo naznačava, no to ne umanjuje njenu funkciju. Na njegovim crtežima linija se naprosto gubi, ali u vizeolnom smislu ona je i te kako prisutna daje formu akterima i veliča snagu i nesporan talenat umetnika.

Boja kao likovni emement, kod većine stvaralaca naivne umetnosti, koji se bave prikazom tradicije je u službi  dekoracije. Preuzeta sa narodnih nošnji, veliča folklor. Ona je čulna, jaka, intezivna. Pored slikara prvog i drugog perioda ovakav kolorit nalazino i u stvaralaštvu Rozalije Markov, Zuzane Vereski, Dese Morar Petrov, Marine Petrik, Ane Kotvaš i drugih. Potpuno istim žarkim i zvučnim intenzitetom boje slikaju i pripadnici mlađe generacije, kod kojih ne dominira folklorna tematika Hajko, Glozik, Cicka, Varga, Terzić, Pilh. Smireniji kolorit i blagi intenzitet boje, lirska paleta vlada na platnima Pavela Ljavroša, Marije Hlavati, Jana Husarika, dok naturalne boje, verno prenesene iz prirode nalazimo u pejzažima  Marcija Markova, Jozefa Havjara, Jana Bačura, Mihala Povolnog. Svi pomenuti slikari koriste boju kao sredstvo svog likovnog izražavanja. Razlika je jedino u intenzitetu palete. Međutim, slikari koji koriste isključivo boju kao likovni element u pravom smislu te reči su Jan Garaj, Mihal Bireš, Jan i Ana Knjazovic i Ferenc Pataki.

Garaj i Bireš, slikari najstarije generacije likovna dela grade širokim glatkim ravnim obojenim plohama. Bireš na svojim potretima koristi većinom neutralne boje, zagasitiji tonalitet, dok Garaj žanr scene slika ređajući raznobojno obojene površine istog intenziteta jednu pored druge.

Pravi majstor slikarstva i bez sumnje, jedan od najboljih stvaralaca jeste Jan Knjazovic. Urođen talenat, osećaj za boju i njene odnose, naprosto zrače sa njegovih slika. Bez poznavanja teorije umetnosti, funkcije i značenja boje, on spontano i sa istančanim osećajem za kolorit, na svojim strogo stilizovanim akterima i folorom, svojstvenim samo njegovom stilskom izrazu, primenjuje komplementarnost boja. Finim prelazima i nijansiranjem jedne boje stvara volumen. Bez obzira da li analiziramo rani period stvaralaštva, kada je njegova paleta satkana od svetlijih nijansi ili pak potpunu zrelost i vrhunac slikarstva, kada koristi tamnije nijanse, slikajući noći ultramarin, ljubičastom ili tamno plavom bojom, u oba slučaja, boja je pokazatelj slikarske virtuoznosti umetnika. Istu paletu, sa nešto drugačijim akterima na slici srećemo i na platnima njegove ćerke Ane Knjazovic. Nasleđen talenat je nesporan, ocećaj za boje takođe, istim odabirom boja ona nastavlja i formira knjazovicovsku naivu.

Različitom primenom boje ali i drugačijom tehnikom, od Knjazovica, svoju slikarsku veličinu dokazuje još jedan virtuoz palete Ferenc Pataki. Njegova jedinstvenost ogleda se u pristupu stvaranja umetničkog dela. Naime, za razliku od drugih slikara on kompoziciju radi poentilističkim stilom. U ovom slučaju poznavanje intenziteta boje i njenih odnosa, kada se optičkim mešanjem boja u oku posmatrača dolazi do željenog efekta, je od primarnog značaja. Vrednost slikarstva Patakija je upravo u tome. Prefinjenim valerskim odnosima i istančanim osećajem za boju on stvara umetnost, koja zauzima posebno mesto u naivi.

Likovni elementi, poput tamno-svetlog ili pak ekspresije, veoma retko nalazimo na platnima autora naive. Iako Katarina Karlečik često slika enterijere sa žanr scenama, koristeći senku u slikarskom govoru, takođe Pavel Povolny Juhas jasno definiše izvor svetlosti, putem snopa sunčevih zraka, koji obasjavaju vinske podrume, ipak to ne možemo nazvati pravim elementom kontrasta i odnosa tamno-svetlog. 

Kompozicija

Slikarske kompozicije su pretežno horizontalne, mada kod pojedinaca, pogotovo kod slikara, pripadnika trećeg perioda srećemo i vertikalne, dijagonalne, kao kompozicije u obliku trougla. Dvodimenzionalno, bez dubine, slika jedino Garaj. Razigranu kopoziciju, sa puno aktera na slici, raspoređenih po čitavom platnu srećemo kod Zuzane Halupove i Rozalije Markov.

Stvaraoci, koji spadaju u prvu generaciju naive, komponovanje platna obično svode na prvi i drugi plan i to najčešće na taj način, što se u prvom planu nalaze glavni akteri, tu je scenski prikaz, dok drugi plan čine prikazi ulica, dvorišta i njiva.

Dubinu prostora sa stvaranjem trećeg plana, počinju da slikaju slikari, koji pripadaju drugom periodu u genezi naive Kovačice. Linearnom perspektivom, stepenovanim prikazom njiva, slikaju nepreglednu banatsku niziju, veličaju beskonačan ravan prostor.Tek u trećem periodu atmosferska perspektiva ulazi u život slike. Finim tonskim prelazima stvaraju beskrajan prostor, koji se u datom momentu sjedinjuje sa mirnim ili pak uzburkanim oblacima na nebu. Pokatkad tu daleku vizuru obogaćuju prikazima planina kao Pavel Ljavroš, slikajući irealne i nestvarne pejzaže, ili pak Drago Terzić, prenoseći na platno lepotu brdovitih predela rodnog kraja.

Zaključak

Slikari kovačičke Galerije naivne umetnosti sintezom tehničkog majstorstva i umetničkog dara, sjedinjenih sa bogatom stvaralačkom imaginacijom i istančanim senzibilitetom, na platnima materijalizuju svet prošlosti, svet sadašnjosti i svoje snove. Naime, još jednom potvrđuju drevnu istinu, da priroda i sredina koja ih okružuje, često postaju suština prirode likovnog dela. Iako je njihov dijapazon interesovanja šarolik i mašta razigrana, oni ne izlaze iz okvira naivne umetnosti. Svaki od slikara, sam za sebe u okviru naivne forme, pronalazi samo njenu svojstven, prepoznatljiv, jedinstven i autentičan stil, stvarajući svoj vlastiti umetnički kredo.

Platna ovih autora obojena su pre svega likovnom zrelošću sa jasno izdiferenciranom, osobenom formulom, koja se lako percipira. Iz njih se čita prošlost, ogledalo su umetnikove duše u sadašnjici, a kao trajne vrednosti zauvek ostaju za budućnost.

Jarmila Ćendić

istoričar umetnosti